22

ИЗЛОЖБА ФОТОГРАФИЈА „УГЉЕВИК“

Центар за културу „Филип Вишњић“ Угљевик и Удружење грађана „Колона ББ“ Угљевик организују изложбу фотографија под називом „Угљевик“, аутора Митра Симикића.

Центар за културу „Филип Вишњић“ Угљевик и Удружење грађана „Колона ББ“ Угљевик организују изложбу фотографија под називом „Угљевик“, аутора Митра Симикића.

Изложба  фотографија „Угљевик“ већ у свом имену носи јасну дефиницију града поред рударског копа. Замишљен као „савршено место“ у ком ће сви имати исти дом, исти посао, исти стандард, тј. биће једнако сретни и просперитетни. Комунистички идеализам и социјалистичка пракса. Неко време чинило се да све функционише, да је све могуће. Но стварност се увек појави изненада и без најаве, спремна да уништи све што је наизглед чврсто изграђено. На фотографијама Митра Симикића све је јасно приказано, „читљиво“ је, разумљиво и врло прецизно. Квадратни формат додатно учвршћује ликовну форму и даје стабилност композицији. Његов фокус увек је усмерен на један, главни елемент који најчешће поставља у центар. Ликовност фотографија је једноставна, прочишћена, доведена скоро на ниво симбола. Документаризам његових фотографија базира се на форензичком приступу у ком аутор изнова бележи стање – оно што се дешава испред његовог објектива, а то је пејзаж који се мења и нестаје, накривљене и „одломљене“ куће које се као рањена звер канџама држе за земљу што се под њима обрушава…, покушава да сачува успомене које ће једног дана „црна земља“ прогутати.

Време и простор – две окоснице фотографије овде се преплићу попут ветра што се ковитла и увлачи нас у ова нема сведочанства нечијих живота. Баш као фото-албум који покушава да исприча причу о некој породици, о нечијој историји, тако и ови фотографски фрагменти откидају сећања и, попут урезаних слова на надгробним плочама, подсећају нас на време које неумитно тече. И тако се ређају слике једна за другом, без хронологије, без јасног реда, преплићу се призори различитих живота, историја и контекста, само пејзаж остаје више-мање исти. А пејзаж попут гладне звери гута све пред собом јер та хибридна неман чудовишни је спој артефицијелног пејзажа који човек ствара/уништава и „природне“ природе – плеоназам који престаје то да буде. Пред нашим очима одвија се борба човека и природе, историје и садашњости, присутности и заборава.

Митар Симикић је наратор. Причу гради полако, често јој се враћа, занима се за детаље, описује стање али и атмосферу, суптилно залази у интиму тако да ништа не наруши. Попут хроничара бележи факта, фрагментира ту зачудну стварност испред себе, подсвесно схватајући да ће је једино његове фотографије сачувати од заборава. Али више од историје ово је прича о сталним променама, метафора турбулентног живота и судбина људи на овом простору. О константном избеглиштву, одсецању и негирању корена које дубоко урушава фрагилно ткање „унутрашњег пејзажа“ људи који упорно покушавају да се укотве на овој немирној и непредвидивој земљи.

Због ширења копа Митров деда иселио се из своје куће у Старом Угљевику крајем осамдесетих година 20. века. Његов дом одавно је негде „под земљом“. Бројне куће чекају на свој ред.

Текст: Ивана Томановић